Kad se pri­je de­ce­ni­ju i po po­ja­vio na estrad­nom ne­bu, folk pje­vač Sa­ša Ma­tić tač­no je znao ka­kvu ka­ri­je­ru že­li da na­pra­vi. Po­čeo je sa­rad­nju sa hit­mej­ker­kom Ma­ri­nom Tu­ca­ko­vić i na­sta­vio da sa­ra­đu­je sa jed­na­ko uspje­šnim i plo­do­no­snim auto­ri­ma, sni­mao je pje­sme u ko­ji­ma nje­gov neo­spor­ni ta­le­nat naj­bo­lje do­la­zi do iz­ra­ža­ja, uče­stvo­vao je na fe­sti­va­li­ma i po­bje­đi­vao, ma­lo po ma­lo osva­jao ve­li­ke kon­cert­ne pro­sto­re... Da­nas, 15 go­di­na ka­sni­je, upra­vo u go­di­ni svog estrad­nog ju­bi­le­ja, ovaj pje­vač ima si­gur­no i sta­bil­no mje­sto u vr­hu folk mu­zi­ke. Pre­ma se­bi strog i di­sci­pli­no­van, pre­ma sa­rad­ni­ci­ma kon­ci­zan i ja­san, pre­ma pu­bli­ci – ši­rom otvo­re­nog sr­ca i uvi­jek spre­man da pru­ži vi­še od oče­ki­va­nog.
Osta­će upam­će­na aneg­do­ta iz Nik­ši­ća ka­da je je­dan gost, po­ne­sen Sa­ši­nim emo­tiv­nim na­stu­pom i re­per­to­a­rom ko­ji „uda­ra pra­vo u sr­ce”, na kla­vi­ja­tu­re spu­stio pi­štolj. Osje­tiv­ši da su kla­vi­ja­tu­re pre­vag­nu­le na jed­nu stra­nu, Sa­ša je pre­šao ru­kom i osje­tio oruž­je pod pr­sti­ma, pa je za­mo­lio mom­ka da sklo­ni pi­štolj, a ovaj mu je od­go­vo­rio: „Slu­šaj deč­ko, po­bij nas! Ti nas i ova­ko ubi­jaš sa ovim pje­sma­ma, uzmi ovaj pi­štolj, za­vr­ši sa na­ma i go­to­vo!”
Di­plo­me ni­že i sred­nje mu­zič­ke ško­le Ma­ti­ću ni­su sa­mo „ukras na zi­du”. Po­red to­ga što pje­va, on i kom­po­nu­je. Mu­zi­ka je za­i­sta nje­go­va naj­ve­ća strast ko­joj se bez­re­zer­vno pre­da­je.
Od­la­ze­ća 2016. za nje­ga je bi­la vr­lo uspje­šna: no­vi al­bum, kon­cert u „Kom­bank are­ni“, kon­cert u „Ze­tri”, na­stu­pi po re­gi­o­nu i Evro­pi... Su­mi­ra­ju­ći uti­ske, Sa­ša ka­že da mu ap­so­lut­no ni­šta ni­je ne­do­sta­ja­lo da za­o­kru­ži sre­ću u ovoj, za nje­ga, go­di­ni mu­zič­kog ju­bi­le­ja.
- Sve je ona­ko ka­ko sam že­lio, ako ne i bo­lje od to­ga. Al­bum „Za­bra­nje­na lju­bav” je od­lič­no pro­šao kod pu­bli­ke, ostva­rio sam svoj san da pje­vam u „Kom­bank are­ni” ko­ja je ras­pro­da­ta u re­kord­nom ro­ku, pa smo on­da za­ka­za­li i Cen­tar „Sa­va” ko­ji je ta­ko­đe ras­pro­dat za ne­ko­li­ko da­na. Na­kon to­ga je usli­je­dio i fe­no­me­na­lan kon­cert u dvo­ra­ni „Va­tro­slav Li­sin­ski” u Za­gre­bu, za­tim kon­cert u Tu­zli ko­jim smo obo­ri­li re­kord dvo­ra­ne „Mej­dan”, a kru­na te re­gi­o­nal­ne tur­ne­je ko­jom sam obi­lje­žio pet­na­e­sto­go­di­šnji­cu ka­ri­je­re je kon­cert u Sa­ra­je­vu pred oko 20.000 lju­di, či­me je obo­ren do­sa­da­šnji re­kord po­sje­će­no­sti olim­pij­ske dvo­ra­ne „Ze­tra”... Ima­li smo i fe­no­me­na­lan kon­cert u No­vom Be­če­ju pred ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da lju­di, pa dup­ke pu­nu sport­sku dvo­ra­nu u Uži­cu... Po­seb­no sam po­no­san na či­nje­ni­cu da smo u ovoj go­di­ni, po­red svih oba­ve­za uspje­li da ura­di­mo i ne­ko­li­ko hu­ma­ni­tar­nih pro­je­ka­ta po­put kon­cer­ta u Ba­ji­noj Ba­šti od kog smo kom­ple­tan ho­no­rar do­ni­ra­li za li­je­če­nje dje­ča­ka De­spo­ta La­zi­ća, ta­ko­đe smo uru­či­li do­na­ci­ju ško­li „Velj­ko Ra­ma­da­no­vić” u Ze­mu­nu... Za­i­sta, u 2016. go­di­ni do­go­di­lo mi se do­sta li­je­pih i ve­li­kih stva­ri, mo­me­na­ta za ko­je sva­ki pje­vač ži­vi i ja sam pre­sre­ćan zbog to­ga. Šta bi vi­še mo­gao da po­že­lim? Što bi re­kao Čo­la „Ni­šta ja tu ne bih di­rao”. Je­di­no što bih mo­gao po­že­lje­ti je­ste da mi sva­ka na­red­na bu­de kao što je bi­la 2016. go­di­na.
Za Do­ček će­te bi­ti u Hr­vat­skoj, a on­da Vas če­ka­ju na­stu­pi u Ko­to­ru, Pod­go­ri­ci i Bu­dvi. Ka­ko će iz­gle­da­ti „cr­no­gor­ski re­per­to­ar“, ko­jom pje­smom će­te otvo­ri­ti na­stu­pe kod nas?
- Da, za do­ček sam u Za­gre­bu, u dvo­ra­ni „Glo­bus”, i ka­ko sam čuo, ogrom­no in­te­re­so­va­nje vla­da za no­vo­go­di­šnju žur­ku, što me mno­go ra­du­je. Re­pri­za je u „Mak­si­mu­su”, u Ko­to­ru. U Pod­go­ri­ci sam še­stog ja­nu­a­ra, u Bu­dvi sed­mog ja­nu­a­ra. Što se ti­če re­per­to­a­ra, bi­će kao i uvi­jek ša­ro­li­ko, za sva­ko­ga po­ne­što. Ja sam čest gost cr­no­gor­skih klu­bo­va i uvi­jek me ra­du­je su­sret sa mo­jom pu­bli­kom ov­dje. Mi se od­lič­no ra­zu­mi­je­mo i tač­no znam ko­ja pje­sma im u kom tre­nut­ku od­go­va­ra, ta­ko da je „cr­no­gor­ski re­per­to­ar” već spre­man. Kre­nu­će­mo sa pje­smom „Na­đi no­vu lju­bav”, pa gdje za­vr­ši­mo! Ono što je si­gur­no je da će­mo se svi sku­pa od­lič­no pro­ve­sti, na­pra­vi­će­mo žur­ku za pam­će­nje!
Ro­đe­ni u Bo­sni, ži­vi­te u Sr­bi­ji, če­sto do­la­zi­te u Cr­nu Go­ru, če­sto na­stu­pa­te i u Hr­vat­skoj i u Ma­ke­do­ni­ji... Gdje naj­vi­še pri­pa­da­te i da li se osje­ća­te kao eks Ju folk zvi­je­zda?
- Me­ne lju­di vo­le u svim dr­ža­va­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, svu­da imam pri­ja­te­lje i pre­sre­ćan sam zbog to­ga. Iskre­no da vam ka­žem, u ko­ju god od tih dr­ža­va da odem ja se osje­ćam kao kod ku­će.
Za Cr­nu Go­ru Vas ve­žu mno­ge uspo­me­ne: na­stu­pi po klu­bo­vi­ma i di­sko­te­ka­ma, po­bje­da na „Pje­smi Me­di­te­ra­na“ u Bu­dvi, lje­to­va­nja sa po­ro­di­com... U ko­ji grad naj­ra­di­je do­la­zi­te i da li bi­ste mo­gli da za­mi­sli­te se­be kao sta­nov­ni­ka Cr­ne Go­re?
- U pra­vu ste, za Cr­nu Go­ru me ve­žu mno­ge li­je­pe uspo­me­ne. Pr­ve uspje­he i pri­zna­nja do­bio sam upra­vo ov­dje, imam do­sta pri­ja­te­lja, ta­ko da uvi­jek s ve­li­kim za­do­volj­stvom do­la­zim u Cr­nu Go­ru. Ne bih mo­gao po­seb­no iz­dvo­ji­ti ne­ki grad, jer vo­lim do­ći i u Ko­tor i u Bu­dvu, Pod­go­ri­cu..., a po­što ja obo­ža­vam mo­re ni­je mi te­ško da za­mi­slim se­be kao sta­nov­ni­ka Cr­ne Go­re, bar lje­ti. I ne­bit­no ko­ji je dio, sa­mo ne­ka je mo­re bli­zu!
Šta bi dje­čak Sa­ša Ma­tić re­kao Sa­ši Ma­ti­ću da­nas – da li ga je iz­ne­vje­rio ili po­zi­tiv­no iz­ne­na­dio? Ili ne­što tre­će?
- Mu­zi­ka je moj ži­vot i ja sam još kao dje­čak znao či­me ću se ba­vi­ti. Išao sam na sva­ki kon­cert i sje­ćam se da sam ta­da go­vo­rio ka­ko bih i ja jed­no­ga da­na vo­lio da imam svoj or­ke­star i da ra­dim ve­li­ke kon­cer­te. Ka­sni­je, ka­da sam već po­čeo sa svir­ka­ma i ka­da sam čvr­sto od­lu­čio da će mu­zi­ka bi­ti moj ži­vot­ni po­ziv, re­kao sam se­bi: „Ili ćeš bi­ti naj­bo­lji, ili se ne­ćeš ba­vi­ti ovim po­slom!” Išao sam ko­rak po ko­rak i mo­ram pri­zna­ti da sam pre­za­do­vo­ljan do sa­da po­stig­nu­tim. Sa­mim tim, mi­slim da ni­ka­ko ni­sam iz­ne­vje­rio tog dje­ča­ka, čak na­pro­tiv.
Po če­mu se dje­tinj­stvo Va­ših kćer­ki raz­li­ku­je od Va­šeg dje­tinj­stva? Če­ga se naj­ra­di­je sje­ća­te iz pe­ri­o­da kad ste bi­li di­je­te?
- Po mno­go če­mu. Da­nas je sve dru­ga­či­je ne­go što je bi­lo u vri­je­me ka­da smo mi bi­li dje­ca, ma­da se ja tru­dim da svo­jim dje­voj­či­ca­ma pre­ne­sem sve ono što su me­ne mo­ji ro­di­te­lji na­u­či­li, da ci­je­ne pra­ve ži­vot­ne vri­jed­no­sti i da zna­ju da se za sve u ži­vo­tu mo­ra­ju po­tru­di­ti, a one su, hva­la Bo­gu, do­sta to­ga usvo­ji­le i ja sam pre­za­do­vo­ljan. A što se mog dje­tinj­stva ti­če, ja mi­slim da sam imao naj­ljep­še dje­tinj­stvo i naj­ra­di­je se sje­ćam tog pe­ri­o­da ko­ji sam pro­veo u Dr­va­ru. Uvi­jek sam bio na­po­lju, igrao se sa dru­ga­ri­ma. Na­ma ta­da ni­su bi­la do­stup­na sva da­na­šnja ču­da teh­ni­ke, ali smo ima­li za­i­sta div­no i sreć­no dje­tinj­stvo.
Još ni­je­ste bi­li pu­no­ljet­ni kad ste po­če­li da na­stu­pa­te. Ka­ko su na tu Va­šu že­lju i ži­vot­ni iz­bor gle­da­li Va­ši ro­di­te­lji, da li su Vas bez­u­slov­no po­dr­ža­va­li ili ste mo­ra­li da pre­go­va­ra­te sa nji­ma da bi Vam do­zvo­li­li da ra­di­te ta­ko mla­di?
- Bur­no! Naj­kra­će re­če­no, ta­ko su re­a­go­va­li. Maj­ka i ne­ka­ko, ali ta­ta ni­je ni­ka­ko bio za to da se ja ba­vim mu­zi­kom na ovaj na­čin. On je že­lio da ja za­vr­šim Aka­de­mi­ju i da bu­dem ili pro­fe­sor kla­vi­ra ili ne­što u tom smi­slu, ali estra­da i ova vr­sta ba­vlje­nja mu­zi­kom ni­je do­la­zi­la u ob­zir! Ali ka­ko ka­žu, gdje po­sto­ji vo­lja, na­đe se i na­čin. Ta­ko sam i ja vre­me­nom uspio ubi­je­di­ti ro­di­te­lje da je ovo pra­va stvar. Do­du­še, mo­ram pri­zna­ti da je i me­ni da­nas žao što ni­sam za­vr­šio Aka­de­mi­ju, ali još ni­je ka­sno.
Mo­že li ta­len­to­van pje­vač da us­pi­je u mu­zič­koj in­du­stri­ji i da iz­gra­di ve­li­ku ka­ri­je­ru ako ne­ma ve­li­ku am­bi­ci­ju?
-Ta­le­nat sam po se­bi ni­je do­vo­ljan. Bez am­bi­ci­je, bez že­lje, tru­da i bez pra­vih lju­di oko se­be ne mo­že se na­pra­vi­ti ka­ri­je­ra. Ima­te na sto­ti­ne pri­mje­ra van­se­rij­skih ta­le­na­ta ko­ji od svog ta­len­ta ni­su ni­šta na­pra­vi­li. S dru­ge stra­ne, ima­te isto ta­ko na sto­ti­ne ne baš ta­len­to­va­nih ali am­bi­ci­o­znih i upor­nih lju­di ko­ji su uspje­li iz­gra­di­ti ka­ri­je­ru, ta­ko da jed­no bez dru­gog ne mo­že. Ta­le­nat je­ste ve­li­ki plus, ali da bi se iz­gra­di­la ve­li­ka ka­ri­je­ra po­treb­no je do­sta ra­da, od­ri­ca­nja i, na­rav­no, vo­lje.
Na estra­di va­ži­te za ve­li­kog la­fa i dru­gar­či­nu, čak i me­đu oni­ma ko­ji ima­ju te­žak ka­rak­ter i sa ko­ji­ma ni­je la­ko na­ći za­jed­nič­ki je­zik. Sa kim se naj­vi­še dru­ži­te, ko je naj­bli­ži va­šem sen­zi­bi­li­te­tu i ka­ko iz­la­zi­te na kraj sa „te­škim lju­di­ma”?
- Sa „te­škim lju­di­ma” ni ne iz­la­zim na kraj, tru­dim se da ih za­o­bi­la­zim i da se du­go ne za­dr­ža­vam u nji­ho­vom dru­štvu. S ob­zi­rom na mo­je oba­ve­ze, ne mo­gu re­ći da baš imam vre­me­na za dru­že­nja, ali uži­vam u dru­štvu sa Ša­ba­nom Ša­u­li­ćem, Acom Pe­jo­vi­ćem, Ha­li­dom Be­šli­ćem, Ha­ri­som Dži­no­vi­ćem... Ima do­sta lju­di ko­ji ni­su dio estra­de, a s ko­ji­ma je dru­že­nje pra­vo uži­va­nje. Ja vo­lim po­zi­tiv­ne lju­de, do­bru at­mos­fe­ru, do­bru pje­smu i u ta­kvom dru­štvu uvi­jek uži­vam.
Po­sto­ji li pje­sma ko­ju je sni­mio ne­ki Vaš ko­le­ga, a da Vam je žao što je ni­je­ste Vi sni­mi­li?
- Ne mo­gu re­ći da mi je žao što je ni­sam sni­mio, ali ot­kri­ću vam da je pje­sma „Žal” ko­ju je sni­mio moj pri­ja­telj i ko­le­ga Ša­ban Ša­u­lić pr­vo me­ni nu­đe­na, ali je na kra­ju ipak za­vr­ši­la kod Ša­ba­na ko­ji ju je ot­pje­vao naj­ljep­še na svi­je­tu. I za­i­sta mi ni­je žao što je ni­sam sni­mio. Čak mi je i dra­go što je ta­ko is­pa­lo, jer je Ša­ba­nu ta pje­sma baš „le­gla” i mi­slim da je ni­ko ne bi mo­gao ot­pje­va­ti bo­lje od nje­ga.
Na či­ji kon­cert bi­ste ra­do oti­šli kao pu­bli­ka?
- Pa, re­ci­mo Oli­ve­ra Dra­go­je­vi­ća, Čo­le, Ša­ba­na Ša­u­li­ća... Ima pu­no ko­le­ga na či­je kon­cer­te bih ra­do oti­šao, ali uz sve mo­je oba­ve­ze, vr­lo ma­lo vre­me­na mi osta­je za to. Ina­če, kad god sam u pri­li­ci, ja uvi­jek sa za­do­volj­stvom idem na kon­cer­te mo­jih dra­gih pri­ja­te­lja i ko­le­ga.
Pre­ko dru­štve­nih mre­ža če­sto po­zi­va­te fa­no­ve da uče­stvu­ju u hu­ma­ni­tar­nim ak­ci­ja­ma. Sla­bo­vi­de oso­be su go­sti na Va­šim kon­cer­ti­ma. Ko­li­ko ste bri­žnim od­no­som pre­ma lju­di­ma ko­ji ima­ju zdrav­stve­ne pro­ble­me uspje­li da pro­mi­je­ni­te od­nos cje­lo­kup­nog dru­štva da se od­go­vor­ni­je od­no­si pre­ma po­je­din­cu?
-Me­ni pred­sta­vlja ve­li­ko za­do­volj­stvo i sre­ću kad mo­gu ne­ko­me po­mo­ći na bi­lo ko­ji na­čin. Na­rav­no da bih bio da­le­ko sreć­ni­ji da ne po­sto­ji po­tre­ba za hu­ma­ni­tar­nim kon­cer­ti­ma, da su svi zdra­vi, zbri­nu­ti i sreć­ni ali, na­ža­lost, to je ne­mo­gu­će, ta­ko da se ja za­i­sta tru­dim da po­mog­nem kad god sam u pri­li­ci. U ko­joj mje­ri ja svo­jim pri­mje­rom uspi­je­vam pro­mi­je­ni­ti svi­jest kod lju­di i pod­sta­ći ih na či­nje­nje do­brih dje­la to ne znam, ali bih bio sre­ćan da znam da sam ne­ko­me in­spi­ra­ci­ja za do­bra dje­la.
Pra­znič­na eufo­ri­ja uve­li­ko vla­da. Ko­ji Do­ček pam­ti­te kao naj­ljep­ši i šta će­te po­že­lje­ti u no­ći ka­da bu­de­mo is­pra­ća­li 2016. i do­če­ki­va­li No­vu 2017. go­di­nu?
- Zna­te ka­ko ka­žu, sva­ka no­vo­go­di­šnja žur­ka je naj­bo­lja do sad. Ta­ko je ot­pri­li­ke i kod me­ne. Sa sva­kog Do­če­ka no­sim naj­ljep­še uspo­me­ne i ne bih sad mo­gao ne­ki po­seb­no iz­dvo­ji­ti, ali mo­gu obe­ća­ti da će svi­ma ko­ji do­đu u re­sto­ran „Ga­stro Glo­bus” na za­gre­bač­kom ve­le­saj­mu ovaj do­ček bi­ti naj­bo­lji do sad! Kad je ri­ječ o no­vo­go­di­šnjim že­lja­ma, sa­mo ne­ka se po­no­vi 2016. i ja ću bi­ti pre­za­do­vo­ljan. I na­rav­no, da smo svi ži­vi i zdra­vi, a za osta­lo će­mo la­ko.
Sne­ža­na Mol­do­van
Fo­to: Pri­vat­na
ar­hi­va


Kćer­ka­ma is­pu­nja­vam že­lje, ali tra­žim re­zul­ta­te

Da li da­nas sa su­pru­gom An­đe­li­jom vas­pi­ta­va­te kćer­ke kao što su Vas vas­pi­ta­va­li ro­di­te­lji ili no­vo vri­je­me zah­ti­je­va dru­ga­či­je me­to­de u ro­di­telj­stvu? Da li ste strog ta­ta?
- Pa, tru­dim se da na njih pre­ne­sem sve ono što su mo­ji ro­di­te­lji na­u­či­li mog bra­ta De­ja­na i me­ne, i za sa­da uspi­je­vam u to­me. Alek­san­dra i Ta­ra su div­ne dje­voj­či­ce i mo­ram pri­zna­ti da za­slu­ge za to vi­še idu na ra­čun mo­je su­pru­ge, jer ona mno­go vi­še vre­me­na pro­vo­di s nji­ma. Ja sam non-stop na pu­tu, ali se tru­dim da sva­ki slo­bo­dan tre­nu­tak po­sve­tim nji­ma. Auto­ri­tet je­sam, ali ne bih baš re­kao da sam strog. Uži­vam u to­me da im is­pu­nja­vam že­lje, ali za­uz­vrat tra­žim re­zul­ta­te. Mo­ra­ju da na­u­če da se ni­šta u ži­vo­tu ne do­bi­ja tek ta­ko, da se za sve mo­ra­ju po­tru­di­ti.


Bo­ra­vak u za­tvo­ru

Spot za pje­smu „Kad to­nem“ iza­zvao je bur­ne re­ak­ci­je zbog film­skog sce­na­ri­ja. Ka­kve uti­ske no­si­te sa sni­ma­nja spo­ta i ka­ko je iz­gle­dao bo­ra­vak u za­tvo­ru – da li ste sa­mo sni­ma­li ili ste ima­li že­lju da raz­go­va­ra­te sa lju­di­ma ko­ji su na iz­dr­ža­va­nju ka­zne?
- To je, u stva­ri, na­sta­vak pri­če iz spo­ta „Na­đi no­vu lju­bav”, i me­ni se taj film­ski sce­na­rio i kom­plet­na ide­ja svi­dje­la. Ja ina­če ne vo­lim da sni­mam spo­to­ve i ra­di­je bih da pje­vam pet da­na ne­go da sat vre­me­na sni­mam spot, ali u ovom slu­ča­ju sam čak i uži­vao. Po pr­vi put sam bo­ra­vio u za­tvo­ru i to mi je bi­la je­din­stve­na pri­li­ka da oso­blje za­tvo­ra pi­tam sve što me je za­ni­ma­lo, a s ob­zi­rom na to da me­ne kri­mi­na­li­sti­ka baš za­ni­ma pi­ta­nja ni­je manj­ka­lo. Čak mi­slim da sam ih to­li­ko smo­rio pi­ta­nji­ma da su oni bi­li sreć­ni kad je sni­ma­nje za­vr­ši­lo i kad su nas is­pra­ti­li iz za­tvo­ra. Sa lju­di­ma ko­ji su ta­mo na iz­dr­ža­va­nju ka­zne ni­smo ima­li ni­ka­kvog do­di­ra, ali smo ob­i­šli sve mo­gu­će pro­sto­ri­je, ta­ko da je to za me­ne bi­lo jed­no ne­vje­ro­vat­no is­ku­stvo. Baš sam uži­vao!